Na­kon što je iz­nje­drio knji­gu „Be­ran­ske pri­če” pi­sa­ca i no­vi­nar Mi­li­ja Paj­ko­vić po­da­rio je ne­dav­no či­ta­lač­koj pu­bli­ci zbir­ku od 45 krat­kih pri­ča pod na­zi­vom „Va­roš bez ma­ne”. Ra­di se o pri­ča­ma ve­za­nim za be­ran­ski kraj u ko­ji­ma autor, na nje­mu svoj­stven na­čin, sli­ka mi­nu­la vre­me­na i za­ni­mlji­ve lju­de i do­ga­đa­je u nji­ma. To su pri­če sat­ka­ne od za­vi­čaj­nih bi­se­ra iz­ni­klih iz sje­ća­nja, ko­ji­ma je Paj­ko­vić, kroz lir­sku no­tu i jed­no­stav­ni umjet­nič­ki iz­ra­žaj, dao po­se­ban pe­čat pri­ma­mljiv i za naj­pro­bir­lji­vi­je či­ta­lač­ke sla­do­klu­sce. Paj­ko­vić, je, ka­ko i sam is­ti­če u uvod­nim na­po­me­na­ma, uspio da be­ran­sko na­rod­no pri­ča­nje, kao svo­je­vr­sno du­hov­no bla­go, pre­tvo­ri u li­te­rar­no šti­vo ko­je odi­še skri­ve­nom mi­sa­o­nom du­bi­nom.
– Ove pri­če su pri­rod­ni na­sta­vak onih pr­vih, be­ran­skih. Na­rav­no iz­li­šno je na­po­mi­nja­ti – i one su, ta­ko­đe, pri­mje­nji­ve i za mno­ge dru­ge va­ro­ši­ce i va­ro­ši ra­su­te po bi­je­lom svi­je­tu i la­ko ih mo­gu ra­zu­mje­ti svi, ma oda­kle bi­li i ma gdje ži­vje­li, pa i oni ko­ji ni­ka­da ni­je­su ču­li za na­šu va­roš, a nek­mo­li bo­ra­vi­li u njoj! Me­đu­tim, one, kao i one pr­ve, ni­je­su pu­ke i su­vo­par­ne hro­ni­ke va­ro­ši, ni­ti, pak, ne­ka­kvi isto­rij­ski za­pi­si, ka­ko bi ne­ko ne­u­pu­ćen, u pr­vi mah, i po­mi­slio, ne­go su, pri­je sve­ga, i is­klju­či­vo li­te­rar­ne tvo­re­vi­ne, u ko­ji­ma se, isti­na, po­ne­ka­da, i ja­vi po­ne­što od sve­ga to­ga, ali sa­mo ono­li­ko ko­li­ko je i po­treb­no! – na­vo­di Paj­ko­vić.
Autor po­tvr­đu­je da su nje­go­ve pri­če in­spi­ri­sa­ne na­rod­nim du­hom i že­ljom da se od za­bo­ra­va otrg­nu zgo­de i ne­zgo­de ko­je ži­vot zna­če.
– A pri­če iz na­šeg za­vi­ča­ja su, u stva­ri, ka­plji­ce i ka­pi iz ne­pre­su­šnog vre­la na­še pro­šlo­sti i sa­da­šnjo­sti, ne­raz­dvoj­ni dje­lo­vi na­šeg bi­ća, du­ha i po­me­na! One ka­plju iz tog zden­ca sje­ća­nja i bi­ti­sa­nja, če­ka­ju­ći da ih ne­ko pre­to­či u pi­sa­ni tok, i to u bi­lo kom ob­li­ku – na­gla­ša­va autor.
I či­ni se da je upra­vo Paj­ko­vić kroz svo­je pri­če uspio da ta na­rod­na „mu­dro­va­nja” oži­vi oštrim pe­rom i pre­to­či ih u traj­nio svje­do­čan­stvo vri­jed­no sva­kog po­me­na. To po­tvr­đu­je i prof. dr Dra­ško Do­šljak u svo­joj ocje­ni Paj­ko­vi­će­ve knji­ge, na­gla­ša­va­ju­ći da ona od­sli­ka­va pro­znu šet­nju kroz be­ran­sku va­roš.
– Či­tlji­ve, lir­ske, sjet­ne i dra­ge, pri­če Mi­li­je Paj­ko­vi­ća su i pro­zna šet­nja kroz be­ran­sku va­roš. Za­u­sta­vlja Paj­ko­vić svo­je knji­žev­no oko i na na­še uspo­me­ne: Gim­na­zi­ja, Kor­zo, Ze­le­ni­ka, Ho­tel, Lju­de,... Lim – ri­je­ku bez ko­je ne­ma na­še knji­žev­no­sti, ali ni nas. Ovo su pri­če zbog ko­jih Lim te­če kroz naš kr­vo­tok i vra­ća nas na svo­je oba­le. Lim će i ove pri­če po­ni­je­ti u knji­žev­ni svi­jet. Na adre­se ko­je vo­le to­ple i nje­žne tek­sto­ve. A ta­kve su, upra­vo, Paj­ko­vi­će­ve re­če­ni­ce ko­ji­ma su iza­tka­ne pri­če za bu­duć­nost. Ova knji­ga je sa­da i no­vi sta­nov­nik „va­ro­ši bez ma­ne” - no­vi „kom­ši­ja” ko­jeg vri­je­di upo­zna­ti! – is­ta­kao je Do­šljak. D.J.